U univerzumu Twisted Tales nema ničeg uvrnutog

Napisala Kristina Tešija

U Twisted Tales univerzumu nema ničeg uvrnutog. Tamo je sve upravo onakvo kakvo treba da bude.

Tvrdo povezano izdanje bajke Prava Pepeljuga (Dora Vagić i Sara Božanić) došlo je do mene sasvim slučajno, kao praktično rešenje za večito pitanje: šta kupiti deci prijatelja koji su postali roditelji. Priča koja se poigrava klasičnom kanonskom bajkom o Pepeljugi i nudi joj alternativu obogaćenu razigranim,  kao iz sna proizašlim, a ipak gotovo opipljivim ilustracijama (Dalibor Kazija), odmah mi se učinila kao savršen izbor za dečake i devojčice za koje želimo da odrastu u empatične i hrabre mlade ljude.

Naišla sam jednom na tvrdnju da deca koja čitaju odrastaju u ljude koji misle. Zvuči lepo. I sama sam je više puta koristila kako bih podstakla svoje učenike da čitaju, ali sve češće se pitam: kako možemo da osiguramo da deca odrastu ne samo u ljude koji misle, već i u one koji osećaju i saosećaju. Kakve im priče treba pričati, na koji način, kako ih ohrabriti da stvaraju svoje, ali i da slušaju one drugačije, tuđe i da pronađu sebe i u njima?

Nakon što sam pročitala slikovnicu Prava Pepeljuga, posetila sam veb-stranicu Twisted Tales navedenu na poleđini knjige i otkrila da postoji čitav univerzum prepun ideja koje mi mogu pomoći sa pitanjima koja me muče. U potrazi za odgovorima, odlučila sam se da projektu pristupim subjektivno, uz nekoliko ličnih perspektiva.

PERSPEKTIVA #1: Radnica u kulturi sa dugogodišnjim iskustvom u pisanju i realizaciji projekata na nacionalnom i evropskom nivou

Počeću uopšteno, od samog projekta. Šta je zapravo Twisted Tales projekat? Iz koje ideje je izrastao i kakve je plodove doneo? Najkraće rečeno, autorke opisuju Twisted Tales kao projekat savremene reinterpretacije klasičnih bajki – frazu koja priziva različite inovativne pristupe, ali i frazu koja vrlo lako može postati izgovor za neinventivne, lenje i već viđene metodologije.

Moje profesionalno iskustvo naučilo me je da se početna ideja tokom trajanja projekta često transformiše u nešto sasvim drugo, pod uticajem čitavog niza faktora: delimičnog ili nedovoljnog finansiranja, administrativnog opterećenja, dinamike rada i promena u projektnom timu, poteškoća u pronalaženju kvalitetnih izvođača, ali i izazova u pronalaženju učesnika za projektne aktivnosti.

Otkriću vam malu tajnu: za uspešno prijavljivanje i realizaciju (evropskih) kulturnih projekata nije neophodno biti stručnjak za temu projekta. Često se dešava da projekte vode ljudi usko povezani sa kulturnim i umetničkim sektorom, ali koji su vremenom postali vrlo pragmatični u svom pristupu. To su pojedinci koji razmišljaju projektnim žargonom i umeju da pretvore svaku ideju u tekst prilagođen zahtevima prijavnog formulara. Ukratko, to su ljudi kojima je ovo pre svega posao – koji bez mnogo truda mogu da smisle frazu poput „savremena reinterpretacija klasičnih bajki“, ali koji će isto tako često, usuđujem se da napišem, posle završetka projekta za sobom ostaviti samo gomilu digitalnog nereda i otpada. Zato nije dovoljno verovati nazivu i opisu projekta, projektnoj ideji, niti projektnom žargonu. Oni umeju da budu zavodljivi i varljivi, a u stvarnosti često služe samo kao flasteri koji prikrivaju nedostatke u metodologiji, realizaciji ili samom sadržaju.

Važno je sagledati šta kulturni, kreativni i obrazovni projekti za decu i mlade zaista ostavljaju iza sebe: koliki je njihov životni vek, do koga uopšte dopiru i, na kraju dana, šta oni uistinu mogu da pruže detetu ili mladom čoveku.

Mnogi kulturni projekti za decu i mlade često nose sa sobom i obavezan „paket”: publikacije bez mnogo maštovitosti u kojima se više pažnje posvećuje logotipima i formalnostima nego sadržaju, veb-sajtovi i profili na društvenim mrežama koji žive samo dok traje projekat, a zatim postaju digitalni trag, tihi dokaz da se „neka aktivnost zaista desila.” Ono što ostaje jesu dokazi na papiru, liste prisustva, zvanične fotografije i onaj osećaj koji je svima koji rade u nesigurnim uslovima u kulturi vrlo poznat: da se mnogi projekti realizuju mehanički i da nekad deluje kao da, nakon što se dobiju sredstva i započne realizacija, jedina misao koja vodi ceo proces postaje: kako sve završiti što jednostavnije i bezbolnije.

Ako se osvrnemo na rezultate projekta Twisted Tales, već pri prvom susretu sa veb-sajtom vidimo jasnu ideju i viziju, dok su projektni materijali predstavljeni na jasan, razigran i svima pristupačan način. Ako ste navikli na klasične projektne veb-stranice, iznenadiće vas odsustvo projektnog žargona i  tekstova tipičnih za aplikacije i izveštaje. Ovde nećete pronaći biografije projektnih realizatora niti generičke opise organizacija i institucija uključenih u projekat. Ovde vizija i ideja nisu samo reči na papiru. One su sprovedene kroz pažljivo osmišljen sadržaj sveden na svoju osnovnu i najvažniju ulogu: da zainteresuju posetioca istraži svet Twisted Tales TV. 

Spomenuta slikovnica samo je delić bogatog stvaralaštva koje je ovaj projekat iznedrio i učinio dostupnim na svojoj veb-stranici (crtani film, audio-bajke, originalna muzika, razrađena metoda kreativnog učenja dostupna kroz priručnike za nastavnike i roditelje, mobilna aplikacija…). Međutim, umesto detaljne analize svakog materijala, smatram važnijim da istaknem nešto drugo: inovativan način na koji se razmišlja o formi i mogućnostima korišćenja bogatog Twisted Tales materijala. Ovo nisu samo ispisane priče sa početkom i krajem. Možete ih gledati, slušati, menjati i koristiti u radu sa decom i mladima. Twisted Tales ne pozivaju na nedodirljivost niti na čvrste obrasce koji su postojali u vreme patrijarhata, a za koje danas kao odrasli znamo da su pogrešni i zapravo sasvim nepotrebni. Twisted Tales ne nestaju završetkom projekta. Svaka od ovih priča u sebi nosi potencijal da se pretvori u stotine novih, jer je od samog početka u njihovu metodologiju upisana mogućnost učestvovanja kao princip od kog se nikada nije odstupilo. A to me vodi do sledeće perspektive. 

PERSPEKTIVA #2: Nastavnica sa iskustvom u obrazovnim institucijama i vođa različitih neformalnih programa kulturnog obrazovanja

Ne zavaravajmo se: učešće je postalo ključni element, a ne samo smernica ili dobar savet pri oblikovanju projektnih predloga. Ono je danas preduslov svakog razmišljanja o radu sa bilo kojom zajednicom. Toliko je prisutno u obrazovnim i neformalnim procesima da ga često koristimo kao poštapalicu, a bojim se da smo usput zaboravili njegovo izvorno značenje. 

Kako zapravo izgleda proces u kome deca i mladi aktivno učestvuju? U kojoj fazi ih treba uključiti i na koji način? Koliko slobode treba da im damo? Kako da zadržimo strukturu i uspešno privedemo priču i projekat kraju? Odgovori na ova pitanja provlače se kroz gotovo svaki dostupan Twisted Tales material. Učestvovanje je utkano u izvrnute priče kroz razgovore sa decom, uvažavanje njihovih ideja, komentara i zapažanja. Prisutno je u ilustracijama, u animaciji, u glasovima, zvucima i pesmi. Nije ograničeno samo na decu koja su učestvovala u samoj realizaciji projekta, već se proteže kroz svako dete koje će uzeti slikovnicu u ruke (i na kraju dobiti nekoliko praznih stranica da napiše svoju priču), otvoriti mobilnu aplikaciju (i imati mogućnost da kreira i snimi svoju audio-bajku) ili učestvovati u radionici zasnovanoj na Twisted Tales metodi kreativnog učenja koju su razvile Sara Božanić i Nina Cigüt.

Ovde je gotovo nemoguće ne primetiti da se na veb-sajtu projekta nalazi više od sto pedesetimena ljudi koji su učestvovali u kreiranju i produkciji dostupnih sadržaja. Twisted Tales ne vidi decu koja učestvuju u ovim procesima kao brojke na spisku prisutnih niti kao numeričke pokazatelje uspešne realizacije. Oni su autori, njihova imena su važna, a svaki doprinos, ma koliko mali bio, priznaje se i uvažava.

Aktivni učesnici, deca sa kojom i za koju je projektni tim sprovodio ove kreativne procese, na ovaj način postaju ambasadori projekta, ali istovremeno usavršavaju veštine koje se u dinamici institucionalnog obrazovanja često zanemaruju. Da, ova deca će se kreativno izražavati: crtaće, pevaće, osmišljavaće sopstvene bajke. Ali osim kreativnosti i veštine pripovedanja, u svet će poneti nešto još vrednije – sposobnost aktivnog i empatičnog slušanja i razmišljanja izvan zadatih okvira, kao i umeće vođenja razgovora sa onima koje iz bilo kog razloga doživljavamo kao drugačije.

PERSPEKTIVA #3: Kritičarka izvođačkih umetnosti, novinarka u oblasti kulture

Iako je stavljam na treće mesto, perspektiva koju mi pruža uloga kritičarke i novinarke u oblasti kulture omogućava mi da se konačno osvrnem na sam sadržaj, na ono što iz njega mogu poneti oni koji nisu direktno uključeni u realizaciju projekta: deca, mladi i šira publika. 

Animirani film Prava Pepeljuga dobio je priznanja na više od dvadeset filmskih festivala, a svako od tih priznanja deli se među desetinama saradnika navedenih na dugoj listi imena u odjavnoj špici. Bez njih, ne bismo imali pred sobom ovaj šarmantan, dirljiv i nenametljiv film; zvučni, vizuelni i narativni kolaž u kojem je svaki element jednako važan. 

Pepa nas uvodi u svet fizičkog invaliditeta ne samo kao prepreke, već i kao izazova. Film razotkriva ličnost iza fizičkog izgleda, iako povremeno poseže za već viđenim, pomalo izbledelim obrascima. Tako je zla maćeha zadržala svoju fizičku neprivlačnost, predstavljena sa oštrim crtama lica, velikim nosem i karakterističnim mladežom – jasnim tragovima stereotipa koji se brzo i rano usvajaju u crno-belom svetu klasičnih bajki. Sve ilustracije likova su kolaži od dečjih crteža. Ako maćeha ima veliki nos, to je zato što su deca verovala da tako treba da izgleda. Naučila su to iz priča koje su im čitali roditelji i bake i deke, upila iz slikovnica koje su prelistavala nebrojeno puta pre nego što su mogla da pročitaju ijednu reč.

Ipak, ono što u Twisted Tales verziji priče Prava Pepeljuga iznenađuje jeste način na koji je prikazan glavni lik. Pepa nije svedena na lik devojke u nevolji, niti se njezin fizički nedostatak ikada posmatra kao nešto što određuje njen karakter. Naša Pepeljuga zaista ne čeka princa da je spase. Sve što joj je potrebno pronalazi u sebi. Na bal je vodi ljubav prema plesu, a upravo ta ljubav uspešno narušava osnovni obrazac gotovo svake bajke – onu završnu „glazuru“, obećanje romantične ljubavi i „ispunjenje sna svake mlade devojke“. Kada je princ zaprosi, Pepa je vidno iznenađena i ne odgovara ni „da”, ni „ne”. Umesto toga, kaže ono što oseća: „Došla sam samo da plešem.“ U jednoj jednostavnoj, životnoj rečenici, Pepa razbija arhetip bespomoćne junakinje i postaje lik sa kojim će svaka devojčica želeti da se poistoveti, a svaki dečak poželeće da joj bude prijatelj. I uverena sam da će svi oni danima pevušiti zaraznu pesmu sa odjavne špice koja je, na iznenađenje mnogih, originalno delo dece uključene u projekat.

I ostale Twisted Tales priče, dostupne u pisanom i audio obliku, na više regionalnih jezika i na engleskom, ostavljaju sličan osećaj. U svakoj priči oseća se suptilan, ali prepoznatljiv autorski pečat, bez obzira na to koliko je ona oslonjena na dobro ukorenjene arhetipske obrasce bajki. U likovima ćete prepoznati vrednosti, emocije i strahove koje ste potisnuli ili zaboravili.

Novi Ivica i Marica (Boris Bakal i Pavle Perković) dirnuće vas svojim pristupom teškim temama gubitka, smrti i tuge. Podsetiće vas na sve trenuntke kada ste bili strogi prema sebi i požurivali svoj, ali i tuđ proces tugovanja.

Setićete se da deci ponekad jednostavno treba da ih poslušamo, da često neće jasno reći šta ih muči, ali da će uvek poslati neki znak. Nekada bezazlen, nekada težak kao kamen. U istom duhu, Kako je Crvenkapa preživela vuka po drugi put (Marko Pejović) podseća nas koliko je važno ohrabrivati decu i mlade da podele negativna i traumatična iskustva, da skupe hrabrosti da govore o onome što im se desilo, ali nas podseća i na to da mi moramo biti odrasli kojima će želeti da se otvore, za koje će znati da će ih saslušati i poštovati. Alen i čarobna lampa (Miroslav Minić) vratiće nas mislima na prijatelje iz detinjstva koji su bili drugačiji, koji se nisu uklapali u dečačko društvo, ali su imali nešto magnetično u sebi – nešto što nas je teralo da im se divimo iz prikrajka, a istovremeno nas sprečavalo da im priđemo, da stanemo na njihovu stranu. Ova priča podsetiće nas na pritisak koji smo osećali, ili možda još uvek osećamo, da učinimo svoje roditelje ponosnim i zadovoljnim, kao i na onu istinu do koje, verujem, svaki odrasli čovek kad-tad dođe: da novac nikada ne može zameniti ono što nas istinski hrani, ispunjava i pripada nam.

Sa druge strane, Željka i snežna kraljica (Marko Pejović) podseća nas na surove i usamljene trenutke koji su svakodnevna stvarnost za mnogu decu. Oni koji se razlikuju na neki očigledan, lako vidljiv način, poput Željke, brzo iz sopstvenog iskustva spoznaju da je svet prepun predrasuda, okrutnosti i nasilja. Ipak, ova bajka ne prikazuje svet crno-belim; zadržava se na dramatično napetoj i teškoj situaciji – dilemi između iskrenog prijateljstva i želje da budeš prihvaćen i omogućava deci da razmisle o težini takvih izbora, kako za Željku, tako i za Kostu.

Snaga Twisted Tales priča leži u tome što ne beže od teških pitanja i isto tako ne nameću jedno jedino pravilno rešenje. Likovi imaju mogućnost da se osvrnu na svoje i tuđe postupke, da pronađu hrabrost i veru u sebe, ali i da drugome ostave prostor da razmisle, preispitaju i nauče nešto novo. Možda je najdragocenija poruka koju možemo poslati deci ta da duboko u sebi već nose sve što im je potrebno. Ali dok to činimo, moramo biti pažljivi. Ako u tom procesu umanjimo važnost drugog, važnost različitosti, zajednice i komunikacije, nismo postigli ništa. Oduzeli smo generacijama koje dolaze saznanje od neprocenjive važnosti: da dete detetu nije protivnik, neprijatelj,  niti vuk.

PERSPEKTIVA #4: Školski tumač znakovnog jezika sa dugogodišnjim iskustvom u radu sa gluvim učenikom

Jedan period svog odraslog života provela sam u školskim klupama među decom, u prvoj klupi do prozora, sa dečakom koji je bio gluv i koji je, tek polaskom u osnovnu školu, prvi put čuo zahvaljujući kohlearnom implantu i prvi put se susreo sa govornim, pisanim i znakovnim jezikom. Uprkos ponovljenim pokušajima da nastavnom osoblju objasnim da u njihovom odeljenju sedi dečak koji, iako nasmejan, pristojan i generalno lepo prihvaćen među vršnjacima, i dalje nosi stigmu i osećaj različitosti, prilagođavanja su gotovo izostala. Učiteljica je godinama vikala, umesto da je koristila osnove znakovnog jezika, koji su ostali učenici prilično brzo savladali. Osoblje se obraćalo isključivo meni, potpuno zanemarujući dečaka i ubrzo sam shvatila da je na meni da prilagođavam materijale i odlučujem šta je potrebno izostaviti u prevodu (kako, recimo, prevesti gluvom detetu biblijsku priču o slepom čoveku koji je snagom vere zadobio vid). 

Dečak sa kojim sam radila razlikovao se od druge dece zbog fizičkog invaliditeta, i na neki način, ma koliko to neprimereno moglo zvučati, upravo je to postalo njegova prednost u školi. Njegova teškoća bila je merljiva i lako dokaziva, što mu je omogućilo da tokom celog osnovnog i srednjeg obrazovanja ima tumača u učionici. Ipak, vreme provedeno u učionici, iz dana u dan suočavalo me je sa drugim učenicima čiji su interesi, komunikacija i način učenja bili jednostavno drugačiji. Te razlike nisu bile merljive kao stepen oštećenja sluha, ali je njihovo ponašanje u učionici jasno pokazivalo da se bore u okruženju u kojem provode nekoliko sati dnevno. I tako sam, pomalo neprimetno, postala svojevrsna lična asistentkinja šačici „drugačije“ dece – onima koji nisu mogli da nauče tablicu množenja, ali su mogli satima da pričaju o ajkulama ili o australijskim gradovima. Nekima je hrvatska sintaksa zadavala muke, ali su bez problema formulisali složene rečenice na engleskom. Moja uloga se na kraju svela na slušanje priča koje nisu mogli da podele ni sa kim drugim – priča koje bi bile shvaćene kao ometanje časa ili kao sanjarenje, nepoželjno u školskom prostoru.

Twisted Tales bajke možda govore o pojedincima koji su drugačiji i stigmatizovani zbog vidljivih, merljivih teškoća, ali istovremeno šalju mnogo važniju poruku – poruku koja prevazilazi ograničenja sa kojima se ta deca suočavaju i obraćaju se i „običnoj“deci, onoj koja se lako uklapaju u sredinu. A ta poruka glasi: svi smo različiti. Ne postoji dobra ili loša različitost. Različitost je temelj naših ličnosti i, ako zavirimo dovoljno duboko u sebe, shvatićemo da možemo prepoznati sebe i u onima koji nam se čine veoma različitima, ali i u onima za koje ne znamo gde pripadaju, koje bismo možda olako nazvali „čudnim“.

PERSPEKTIVA #5: Osoba koja je doživela odbacivanje i stigmu zbog svog izgleda

Konačno, dolazim do pristupa koji je možda nedopustivo emotivan, ali biram da govorim iz perspektive osobe koja je u godinama najranjivijeg odrastanja svakodnevno trpela stigmu zbog svog fizičkog izgleda. Najtužnije u svemu tome? Moj najveći nasilnik bila sam ja sama.

U svojih trideset šest godina života, samo sam prvih nekoliko meseci provela sa licem bez promena, pre nego što se pojavio hemangiom koji je, svojim ljubičastim i otečenim formacijama, zahvatio moju donju usnu, desnu stranu lica i desno uvo. Jasno videti da si drugačiji i znati da će ono što te najviše tišti biti vidljivo svima, a ne samo onima sa kojima biraš da to podeliš, zaista je, kako sam tek kasnije shvatila, iskustvo koje donosi duboku izolaciju koja te prati zauvek, ma koliko radio na sebi ili emotivno sazrevao. 

Odrasla sam u porodici koja mi je pružala snažnu podršku, zbog čega sam u školu koračala sa samopouzdanjem koje se prenosilo na druge. Moja sećanja na osnovnu školu retko su obojena sivilom; svaku zlonamernu opasku dočekivala sam humorom, ignorisanjem ili neumornim dokazivanjem svoje vrednosti na svakom polju. Tako sam, naravno, postala „idealno dete“, dete koje smatra da nije dostojno da zaplače, da pokaže ranjivost ili prizna da se oseća drugačije, uprkos svim pokušajima da se uklopi.

Sećam se čudnog, preplavljujućeg osećaja olakšanja kada sam, kao dvadesetogodišnja studentkinja, prvi put upoznala devojku koja je prošla kroz iskustvo zapanjujuće slično mom. Istovremeno sam osetila i ushićenje (Nisam sama!) i neverovatnu ljutnju (Ovo saznanje mi sada više ništa ne znači!). Kako je moguće da je u istom gradu, u isto vreme, ranih devedesetih, postojala moja vršnjakinja sa istim problemima? Zašto nije bilo prilike da je upoznam? Zašto nikada nisam čula reč „hemangiom“ van porodičnog i bolničkog konteksta? Zašto u udžbenicima nije bilo ilustracija dece koja su na bilo koji način drugačija? Zašto su nastavnici redovno kažnjavali vršnjačko nasilje, ali nikada nisu posvetili ni jedan jedini čas temama empatije, razumevanja, prihvatanja i aktivnog slušanja?

Možda bih tada lakše naučila ono sa čim se i danas borim: da je u redu biti ranjiv, u redu je biti povređen, u redu je ne preboleti neke stvari. Pokušavam da se utešim time što živimo u vremenu koje konačno otvara prostor temama koje su dugo bile zanemarivane, ali uteha nije potpuna. Sigurna sam da i danas, u nekoj klimavoj klupi neke udaljene škole, sede jedan Alen i Ivan, jedna Bjanka, jedna Željka… Svako od njih različit na svoj način, svako ranjiv na svoj način, i svako hrabar na neki svoj način – na način koji bismo morali da slavimo, o kome bi trebalo da pišemo i čitamo, na način iz kojeg najmlađi mogu da nauče i da osete da nisu sami. 

Ne sećam se svih bajki koje sam čitala, ali verujem da bih se sećala da je postojala neka koja se bavila temama koje istražuju Twisted Tales bajke. Znam da bih je zapamtila, jer sam sigurna da bi to bila moja omiljena bajka svih vremena.